ПИШЕ ВУЛКО ШЋЕКИЋ ''РАДОЈЕ ШЋЕКИЋ – РОДОЉУБ ПРЕДУЗЕТНИЧКОГ ДУХА''
РАДОЈЕ ШЋЕКИЋ – РОДОЉУБ ПРЕДУЗЕТНИЧКОГ ДУХА
Када због пораза на Буковој пољани и на Морачи, 1877. год, озлојеђена турска војска, у повратку из Колашина преко Бјеласице, учини масакар у Горњим селима, Новак Савов Шћекић-Раичевић бијаше момак од 25 година. Зла судбина тада задеси и збјег у Кривуљи куда се враћаше албански башибозук. Убише му тада турци оца Сава и стрица Станишу, рођаке Јована из Праћевца и Драгића из Црљевина и још неколико људи из других мјеста који као чобани чуваше ту неколико хиљада оваца и друге стоке. Када чобане поби арнаутски башибозук сву стоку заплијени. Новак коме ни до тада ништа не мога страх утерати у кости би подаље од чобана. Како не мога мирно гледати очеву и стричеву погибију неустрашиво се упусти у неравноправну борбу са њима. И би тешко рањен. Али и поред тога узе на нишан арнаутског барјактара и уби га, па са упереном пушком успје да избјеже кроз арнаутску ордију.
Такво родољубље, храброст и неустрашивост Новак показа и 1897 год када турско царство би на издисају а зулум турски све неодношљивији те се Српски народ – поданичка раја како су га турци звали лати оружја и диже на устанак. Дође до оружаног сукоба у Беранама између устаника и стајаће турске војске – низама. Турци спалише сва српска села с десне стране Лима да није остао читав ни један кокошар те због тога ту побуну и назваше ''кокошињи рат''. Наумили бијаху да запале и Манастир Ђурђеве Ступове. И то би урадили да се за његову одбрану не јавише људи којима опште добро биjaше милије од својих живота, истински братственички и племенски представници, прваци и величине у племену и братствима који несебично трошећи себе за народно добро постадоше духовне вође живота у њима. На вапај светиње за помоћ, њих 32 ни часа не часише, већ одмах са полунаоружаним вјерним народом притекоше у помоћ, спремни да своје главе приложе на жртвеник слободе и жртвеник светиње.
Пуна три дана води се борба у непосрдној близини манастира. На истеку трећег дана када се војске због ноћи раздвојише, међу браниоцима свјесним да се турској сили не могу више одупријети паде одлука ''Да се манастир претвори у тврђаву живих људи са одлуком: Смрт или одбрана манастира“. Својом одлучношћу обрисаше сузе са лица светиње, уклонише од ње страх, и за живота ускочише у бесмртност, у анегдоте и поезију, да би наставили да живе и послије своје смрти.
Новак бијаше један од 5 Шћекића и један од њих 30, који се служећи части, образу и имену, изнутра затворише и замандалише манастирска врата, спремни да унутар манастира умру или да га одбране.
Поп Максим исповиједи и причести за вјечни живот ове заточенике цркве и олтара, достојне славе славне војске светог српског цара Лазара.
Не молише се на причести да их мученичка смрт мимоиђе, већ се као и сваки други мученици за смрт причестише, спремни да је приме као животворни лијек, а не као горчину. Дугих осам дана трајаху борбе. Покушаваше Турци да се приближе манастиру и његовим вратима, да их запале. И много Турака паде около манастира. Не успјеше Турци до манастира прићи, док устаници из околних села не пристигоше и потискоше их од манастира. Ослободише тада манастирске заточенике који као да васкрснуше из крваве Косовске гробнице, да прославе црногорско име и свијетло црногорско оружје.
У кући таквог родољубивог, патријахалног и храброг родитеља родио се Радоје Шћекић, изнова посвједочивши стару библијску истину да дрво рода племенита, и племенит род доноси. Ту је добио и прва знања о вјери, нацији, родољубљу, чојству и јунаштву. Не мирећи се са сиромаштвом и суровим животним условима у којима је живјела и његова породица и већина становништва његовог краја увијек машташе о нечем вишем и љепшем. Један лош зимски дан на Бјеласици био је кап која прели чашу и би разлог да се Радоје упусти у изазов и неизвјесност. Тога дана бијаше ред на њега да носи ''брашњеник'' - храну брату Мијаелу у планину који бијаше са овцама у зимовнику под Бјеласицу. Радоје бијаше у пуној момачкој снази па док се успињао ка планини и све већи снијежни покривач је лако савладавао. Али када се враћао вјетар и вејавица су били убитачни да му читаво тијело одрвење од хладноће а очи обневидеше од умора. Када зима показа врхунац своје суровости Радоје се зарече да на ту сурову планинску љепотицу никад више неће ногом крочити. Њој се обрати ријечима: ''Бјеласицо, ја се од тебе одмори, а ти од себе нећеш никада''. И би тако. Сјутрадан са братом крену „трбухом за крухом“ пут обећане земље – пут Америке. Двије године проведоше у Трсту чекајући одобрење за улазак у Америку. А тамо, радећи и зарађујући, Радоје је често сањао свој живот као хотелијера у свом родном граду, Беранама.
Али када германска неман отпоче Први Велики рат и запријети да уништи његову домовину, на апеле из домовине и људи од ауторитета из родног краја за помоћ домовини, велики број се јави за добровољни повратак у домовину да би се ставили на располагање војним властима. Радоје бијаше купио карту за брод ''Бриндизи'' али срећом не стиже до поласка тога брода па се укрца на следећи брод. Јер брод ''Бриндизи'' у Јонском мору у близини албанске обале наиђе на подводне мине, гдје многи добровољци страдаше. По завршетку Првог великог рата Радоје се врати у Америку да би са послом наставио тамо гдје је стао одласком у домовину. Да би остварио своје снове 1924. године поново се враћа у своје родне Беране и те године изгради у Беранама хотел ''Америку''. Од те године Радоје престаде да сања живот већ поче да живи тај свој давнашњи сан. По изграњи хотела и његовог пуштања у рад он се поново врати за Америку и настави да истовремено води послове у свом објекту у Америци и у Беранама. Али се ''Американац'', како су га у Беранама из милоште звали, врати прије Другог Великог рата.
На почетку Другог Великог рата, као истински и провјерени родољуб Радоје се активно укључује у општенародни устанак при формирању Првог народноослободилачког одбора у Беранама, који и бијаше први орган нове власти у новој Југославији. Али када дође до политичког расцјепа у народу, као угледног човјека сви га хтједоше привући на своју страну. Четнички покрет га именова за комаданта четничког одреда Горњих Села, али он то именовање не прихвати свјестан да ће та подјела одвести у велико братоубилачко крвопролиће. Црногорски Комитет га изабра за члана Црногорског Сабора. Али када Радоје, из прочитане декларације Црногорског Комитета, сазна да је циљ Црногорског Сабора сепаратизам и проглашење самосталне Црне Горе под покровитељством Италије, писменим путем се обрати Предсједнику Црногорског Комитета Јову Поповићу – Зрну. У писмену је навео да он као родољуб никада није припадао црногорском сепаратистичком покрету и да не жели присуствовати Црногорском Сабору, захтијевајући да се његово писмо јавно прочита на том Сабору.
Као родољуб и Србин Радоје се није желио приклонити ни једној политичкој опцији којом би себе сврстао против другог дијела свог народа. Да би избјегао даље непријатности због неприклањања ни једној страни, Радоје се пресели у Београд гдје је сво вријеме рата био. За то вријеме тераса његовог хотела ''Америка'', била је најприкладнија и најпознатија говорница у Беранама. Сви који су освајали власт у вароши Беране, су је користиле за своје потребе. Са ње су се и партизани и четници и Италијани обраћали народу држећи своје ватрене политичке и ратне говоре.
Када се рат заврши, упоредо са лијечењем ратних рана, нова власт на све начине настојаше да учврсти свој утврђени курс без Бога и вјере у њега. Без страха од закона Божијега, суда Божијега и гњева Божијега. (''Рече безумник у срцу своме нема Бога ..'', псалм Давидов,14,). Власт, окрену наопако Христове ријечи: ''Ко није против нас, са нама је'' у ''Ко није са нама против нас је''. Тако се власт, у вријеме опште немаштине, претвори у политички фанатизам која за себе присвоји право да чак и убије оног ко са њом не дијели иста политичка убјеђења. У свим крајевима немилосрдно су се пунили разни: „Лисичји потоци и јаруге противницима државе и народа“. Нажалост, често се немаше ни жеље ни времена да се утврди истина о пуној одговорнсти сваког оптуженог. Страдаху по повратку у своју државу и међу свој народ ''као сарадници пете колон и одређени број родољуба, који игром случаја преживјеше муке злогласних логора Матхаузена, Аушвица и других.
Иако рат званично одавно бјеше завршен, као да се бијаше са већом жестином наставио. Само што сада Срби убијају Србе, помисли Радоје. Настаде опасно вријеме. Вријеме Југословенства. Вријеме безбожника и безбожништва. А у таквим временима, у СВИМ НАРОДИМА, избијају на површину људи ниских моралних вриједности. Последњи шљам. Нема тога злочина којег нијесу спремне да учине такве сподобе помраченог људског ума када се нађу на власти и ради власти. Родољуби постадоше опасност и непожељни за нову власт. Радоје се стидио тог новог имена своје домовине, зато што је под именом Југословен било много крволока. Навукоше то име преко, како је говорио Св. Петар Цетињски ''нашег предрагог имена српског'', као мртвачки покров, помисли Радоје. Камо среће да тај одвратни назив, та накарадна, а за Србе трагична творевина никад није постојала. Дошла слобода, а нијеси слободан, ни ти ни твој народ. Је ли ово народ за чији спас и слободу се борих у Првоом Великом рату као добровољац из Америке. Каква је ово слобода Боже мој, као за себе ће Радоје, али тај вапај Богу, би мало гласнији. Стрекну од сопственог гласа. Препаде се да га неко није чуо. Јер власт у свему види опасност по себе и сваки шушањ миша или гуштера доживљава као завјеру против новог поретка. Сваки ћошак, и свако веће дрво доби своје уво да слуша и да извјештава. Сваки родољуб доби своју сјенку да га прати и на њега мотри.
И над српском црквом Богохулници и навукоше тамне облаке харајући је и черечећи јој имовину, те би помињањем Бога у вријеме када га из срца људи истјерују а вјеронауку из школског програма избацују изазвао нове власти. Тиме би себе призвао крај какав многи недужни страдалници и без пресуда имаше.
Година бијаше 1946. Те кишне ноћи Радоје је лагано ходао напаћеним градом чије су ране још крвариле и чија су згаришта тек утихнула. Причини му се као да му вјетар однекуд донесе мирис паљевине. Учини му се као да чу и брујање авиона над Београдом. Срастао бијаше са својом српском земљом и душом и срцем па се и осјећао као њен нераздвојни дио. Надао се као непоправљиви оптимиста да то зло неће дуго трајати, али се нада сваким даном све више тањила. Ово зато што бијаше отворена ловна сезона, на предратне интелектуалце, велепосједнике и богаташе ради њихове имовине. Постадоше сумњиви сви слободномислећи људи па чак и они који су посједовали било какву библиотеку или имали лијеп рукопис и знали да се лијепо потпишу. Када хтједе да пређе Бранков мост, нада се угаси прекинувши се као танани конац. Заврши као многи прије и послије њега. Би убијен са леђа, са три метка, и бачен у Саву. Тијело му никада није пронађено. Очевидац бијаше једна женска особа која га је последња видјела и ово полицији испричала.
Пише Вулко Шћекић, пјесник и публициста